Ове недеље гост наше рубрике „ Представљамо спортисте“ је особа која је само својим упорним радом и трудом стигла до највећих резултата у бодибилдингу, Милија Пежо Јечменица.
ЖИВОТ ПРЕ БОДИБИЛДИНГА
Рођен сам у селу Доброселица 25.10.1959. године. Прва четири разреда завршио сам у Доброселици (седам километара сваки дан пешачења до школе) и за тај период ме вежу јако лепе успомене. Нека друга времена и безбрижан живот. Доста деце у селу, најчешће се играо фудбал. Старији момци су играли, а ми млађи били смо срећни када нам дозволе да доносимо и додајемо лопту. Ко највише пута донесе лопту, следећи пут игра са њима. Ја сам некако био најспособнији, па су ме тако и највише волели од свих млађих. После четвртог разреда преселио сам се у Чајетину где сам учио школу, од 5-8 разреда и Угоститељску школу три године. После завршене средње школе запослио сам се у „Нарцису“ где сам радио све до одласка у војску. Војни рок сам служио 15 месеци већином у Словенији, Марибор, Љубљана, Птуј. После одслуженог војног рока у марту 1980. запослио сам се у „Рујном“. У том периоду смо ми као радници помагали у изградњи хотела „Зеленкада“. Радио сам и у „Ловцу“ на Водицама све док Пошта није преузела ингеренције над „Рујном“ и „Зеленкадом“. Одлазио сам и на привремен рад на Копаоник, и на море у Будву. Власници су се мењали али ја сам до дана данашњег остао веран „Рујном“.
ПОЧЕТЦИ У БОДИБИЛДИНГУ
Бодибилдингом сам почео да се бавим сасвим случајно, и за тај спорт веома касно. Деведесетих година упознао сам Станимира Стакића, који се у том тренутку већ озбиљно бавио овим спортом. У почетку сам му помагао у раду и његовим припремама за такмичења. Тешка времена, није било простора и услова за тренирање као што има данас. Довијали смо се на разне начине. Прво смо нашли неки подрум у Чајетини који смо морали да уредимо, омалтеришемо, окречимо… После одређеног времена смо се преселили у Депаданс –хотел Палисад, а по истеку уговора преселили смо се у Чајетину. Стака је дигао плочу за кућу, а ми смо под том плочом свакодневно тренирали. Највећи проблем је био зими, хладно време, а ми наложимо вруну, мада и поред ње и поред рукавица поново хладно. Само нас је наша упорност и јака воља терала да радимо и напредујемо. Када Стака прави паузу ја узмем да радим, па сам тако и ја имао солидну дефиницију. Тих година уз рад са Стакићем, доста ми је помогла и једна књига коју сам добио „Снажно тело за шест месеци“. У књизи је било све одлично објашњено, од узимања шипке па све до завршетка вежбе и тренинге. После 6 месеци видео сам да ипак то није довољно, па сам наставио и даље. Тек после 2 године резултати су били јако видљиви. Стакић је кренуо на такмичење и питао ме што се и ја не бих опробао. Тако сам се и први пут појавио на такмичењу 1995. године у Смедереву, где сам освојио златну медаљу у лакој категорији.
КАРИЈЕРА
Моја професионална каријера није дуго трајала, али сада, када се осврнем на све што сам урадио, била је јако успешна. О томе говори велики број медаља и пехара са такмичења на којима сам учествовао. Мој први клуб је био Бодибилдинг клуб Слобода из Ужица код покојног Миодрага Прљевића. Тада смо имали одличну екипу и били смо међу најуспешнијим екипама у Југославији. Због мог личног неслагања са Прљом и због неиспоштованих обавеза према мени напустио сам клуб, и са Стакићем основао Бодибилдинг клуб Златибор – Чајетина. После тога сам наступао самостално, а главни спонзор и финансијер ми је била „Пошта Србије“. Највеће успехе остварио сам у периоду од 1996 до 1998 године. Поред великог броја одличних резултата посебно бих истакао прво место на првенству и купу СР Југославије, као и прво место на Балкану. На такмичењу у Врњачкој Бањи где је у финалу учествовало 12 такмичара, био сам убедљиво најбољи и заслужено освојио титулу. Као првак Балкана квалификовао сам се и на првенство Европе где сам освојио у том тренутку фантастично 10. место. Рат 1999. године ме је одвојио од озбиљног бављења овим спортом, мада и дан данас рекреативно тренирам.
ОДРИЦАЊА
Бодибилдинг је најтежи спорт што се тиче исхране и тренинга. Једини спорт где мора да се развија сваки мишић. На такмичењу се оцењује све, и бицепс, трицепс, леђа, стомак, груди, листови. Мора нон стоп да се буде у форми, ако се прекине такав начин исхране и тренинг тешко је после да се поврати форма. Доста напоран период, и психички, и физички а и финансијски. Током целе године 90 % на беланчевинама, пилетина, ослић и коњски бифтек који сам добијао као донацију од Поште су били моја свакодневна исхрана. И тако годинама у круг. Све то је додатно отежавао и мој посао конобара. Тренинге сам имао два пута дневно по два сата. На пример, ако радим прву смену од 6, устајање је у пола 4, тренинг, па на посао, после посла поново тренинг. Још теже ми је било када сам радио другу смену. Тренинг изутра, посао од 2 поподне па све до краја, 3-4 ујутру (а и тада се излазило до дубоко у ноћ), па одмах после посла кући на справе. Седам година сам држао исту килажу, обим се повећавао, а тежина остајала иста. 3-4 дана пред такмичења само сам уносио угљене хидрате, без воде и соли. У почетку од надређених на Златибору нисам имао разумевања, нисам добијао слободне дане. Да није било директорке „Поште“ која ме је једино подржавала вероватно не бих ни успео.
ХОБИ
Пре моје бодибилдинг каријере волео сам да се бавим сваким спортом, а највише фудбалом и атлетиком. Фудбал сам и тренирао у ФК Златибор али јако кратко. Више успеха сам имао на малом фудбалу где сам са Ацом Павловићем, Батом Веланцом и другим освајао турнире у нашој општини. И у атлетици сам освајао доста такмичења у окружењу, представљао Чајетину и на МОСИ играма. На одслужењу војног рока у Словенији освојио сам и два војна такмичења. Мој хоби од завршетка професионалне каријере је бодибилдинг у сваком облику. Што моји тренинзи, што помагање другима у раду у теретани. Сарађивао сам са великим спортистима ове земље у њиховом раду у теретани. Саша Ђорђевић, Саша Даниловић, Жељко Ребрача, као и многе екипе које су припреме проводиле на Златибору а радио сам и са клубовима из наше општине, кошаркашима, фудбалерима… Тренутно ме испуњава рад са Сретеном Буквићем који је јако посвећен и мислим да може да успе у овом спорту.
ЗАНИМЉИВОСТ СА ТАКМИЧЕЊА
Нисам имао клуб па сам на такмичење у Крагујевац отишао као соло такмичар. Али да бих могао да се такмичим морао сам да добијем потврду из „Слободе“. Био сам у свађи са Прљом који је требао да ми изда потврду, па сам само добром вољом организатора учествовао у такмичењу. На почетку, после мерења, нико се није бунио, све је било у реду до проглашења победника. А после тога, када сам ја проглашен за најбољег, први су људи из Слободе уложили приговор, тврдећи да ми килажа није у реду. Мислим да је то једино такмичење где је победник морао на мерење и после тамичења. Али и сама вага је отклонила последњу препреку и као велики победник, сам против свих, попео сам се на победничко постоље.
НАДИМАК
У средњој школи сам учествовао на такмичењу у атлетици. У „Турици“ (Ужице) међу 100 дечака мог узраста освојио сам прво место и скинуо са трона, до тада неприкосновеног Фићу… То је био надимак најбржег средњошколца у окружењу. У шали сам му рекао „Ако си ти Фића, онда сам ја за све вас Пежо“. И тако по познатом аутомобилу мени је остао надимак.
СТАЊЕ У ЧАЈЕТИНСКОМ СПОРТУ
Чајетински спорт је кренуо правим путем последњих неколико година. Обавезе ми нису дозволиле да уживо испратим историјске резултате кошаркаша и фудбалера, али сам добро информисан о свим успесима наших спортистима. Веома ми је драго због великог успеха Милована Рајевца, Брашанца, Планића, Душана Кутлешића као и Милована Раковића чији сам рад пратио од када је почео да шутира на кош испред спортске дворане у Чајетини. Једна анегдота везана за Раковића, у тренутку када је као и сваки дан шутирао на кош, ја сам са Микијем Павићевићем и Ребрачом долазио у халу на тренинг. Ребрача, тада првотимац Партизана пришао је малом дечаку, поразговарао са њим. А Мики Павићевић га је ускоро препоручио Партизану где је и отишао касније.
ПОРУКА МЛАДИМА
Апелујем на младе да се баве спортом, то је јако важно за социјализацију и здравље. Много веће су шансе за успех сада, јер колико видим озбиљно се ради у нашим клубовима. Мој савет им је да вредно раде, да не забушавају, неће оштетити тренера већ себе. Упорношћу и вредним радом све може да се постигне. Као пример бих навео браћу Рајевац, Радована и Милована. Радован је био много талентованији, али је Милован својим радом стекао светску славу. Озбиљношћу и упорношћу сваки сан може да се испуни.
Спортски савез Чајетина
Немања Кутлешић
