Представљамо спортисте -АЛЕКСАНДАР РАДИШИЋ

Ове недеље гост наше рубрике „Представљамо спортисте“ је велики спортиста, велики човек, особа која треба свима нама да буде пример због начина живота, његове борбе и упорности. Један јединствени Александар Радишић.

СКИЈАЊЕ

Са три године први пут сам стао на скије и осетио све чари овог зимског спорта. Убрзо сам отишао на први тренинг у Скијашки клуб „Чигота“ код тренера Драгана Кондића Конде. Био сам веома успешан и већ 1990. године освојио сам своју прву медаљу на Торнику. Колико је то било давно довољно говори што на медаљи пише СФРЈ. Скијање је моја прва спортска љубав где сам осетио све чари спорта и такмичења. Јако лепе успомене ме вежу за тај период.

ФУДБАЛ

За спорт уопште и за све што сам постао главни „кривац“ је мој отац Милета. На његов наговор сам и почео да се бавим фудбалом. Он је тада био активан играч, водио ме је на своје утакмице, тако сам заволео фудбал и почео да га тренирам. Он је био мој спортски идол, подршка у свему. Почео сам да тренирам фудбал са седам година у ФК Златибор код тренера Радула Симића, где сам се задржао све до кадетске селекције. Добре игре су ме препоручиле ФК Слободи из Ужица, за коју сам наступао у Кадетској лиги Србије код тренера Предрага Копривице. Период проведен у Слободи је био веома напоран. Школа у Чајетини, тренинзи у Ужицу, по цео дан сам проводио у аутобусу. У четвртој години средње школе вратио сам се у ФК Златибор. Са тренером Оливером Јеремићем ушли смо из зонске у српску лигу. Одличан период и велики успех „малог „клуба из Чајетине. Екипу су чинили већином домаћи играчи, и доста нас младих је добило шансу у том периоду. Драго ми је што сам тада делио свлачионицу са играчима који су до тада већ постигли много у свету фудбала, Горан Здравковић, Бранко Божовић, Драган Томић… Уз њих сам доста научио и на терену и ван њега, постао сам и бољи играч и бољи човек. Оливер је успео одлично да укомпонује екипу, дисали смо као један, сјајна сарадња између старијих и млађих играча. По завршетку средње школе пут ме је одвео у Београд , где сам био члан, тада друголигаша, Чукаричког. Код тренера Сосе Бабића одлично сам се уклопио, али нисам могао да наставим са озбиљним радом због обавеза на факултету. Да бих могао да ускладим све обавезе морао сам да пређем у ФК БАСК, српсколигаша са Цареве ћуприје код тренера Никше Ђурића где сам провео две године, све до повреде.

ПОВРЕДA

25.8.2005. Добро ћу памтити тај дан. У том тренутку живот ми се мења из корена, за 180 степени. Почетни период је био јако тежак, бориш се сам са собом. У једном тренутку чека ме велика спортска каријера, а у другом си везан за колица и све то унапред планирано пада у воду. Наредне две године опоравак. Борио сам се и психички и физички како би се што пре опоравио и видео шта даље у животу. Ни у једном тренутку нисам одустао, већ сам тражио начин како да побољшам свој живот. То је дефинитивно најтежи период у мом животу. Спорт ми је помогао да се извучем из такве ситуације као и јака психа. Одмах сам почео да истражујем којим спортом особе са инвалидитетом могу да се баве. У том периоду велику улогу у мом опоравку одиграла је моја породица која ми је била велика подршка и ослонац како за даљи опоравак, тако и за сваку моју жељу и идеју. Мој доктор из Сокобањске Раде Бабовић који је и доктор параолимпијске репрезентације Србије, предочио ми је шта све особе са инвалидитетом могу да раде, како у животу тако и у спорту. Његова реченица ми је остала дубоко у меморији „СВЕ ШТО ЖЕЛИШ ЈЕ МОГУЋЕ, КОЛИЦА НИСУ ПРОБЛЕМ“. Имао сам веома јаку повреду, нисам могао да померам ни ноге ни руке, али напорним вежбама сам успео да ојачам руке и да њима могу добро да се служим. Обзиром на повреду требао сам да седнем у електрична колица, али сазнао сам ако седнем у њих да ћу бити много пасиван, па сам се из тог разлога одлучио за колица која ја покрећем рукама. Први дан сам био толико слаб да сам се после једног пређеног метра онесвестио. Други дан сам већ прешао три метра пре онесвешћивања. Већ после 15-ак дана сам успео сам да их возим, а све то сам успео јаком снагом воље, упорношћу и мојом тврдоглавошћу. После три године од повреде почео сам да возим кола , која су много допринела да се осамосталим. Са њима сам могао свуда да стигнем.

СПОРТСКИ ПЕРИОД НАКОН ПОВРЕДЕ

На наговор мог великог пријатеља Владимира Шевкушића почео сам да радим у Пливачком клубу „Чигота“. Он ми је доста помогао у периоду привикавања, водио сам такмичарску групу. Дао ми је шансу да радим нешто што волим и поред разних предрасуда. Јако леп период мог живота где сам радио са децом која су била јако успешна, и готово са сваког такмичења смо се враћали са медаљама. У групи их је било 10-12, ишли смо на разна такмичења, Скопље, Ниш, Крушевац, Краљево, а на тим такмичењима су били и Звезда и Партизан са 4-5 пута већим бројем такмичара. О томе колико су деца била успешна говори и то да смо и поред мањег броја деце увек освајали највећи број медаља. Везао сам се за ту децу, била су ми много драга. Тај тренерски посао који није ни мало лак, мени није тешко падао и једва сам чекао нови тренинг и дружење са децом. Имали смо одличан однос, када се ради –ради се озбиљно, а по завршетку тренинга имали смо другарски однос.

СТОНИ ТЕНИС

После дугог трагања за спортом којим особе са инвалидитетом могу да се баве, а који је мени колико толико доступан, добио сам информацију да у Чачку постоји стонотениски клуб особа са инвалидитетом. Почео сам да тренирам , сам седнем у кола, одем у Чачак , а у том периоду радио се пут у Овчар бањи. Обилазница преко Марковице и Лучана је само додатно отежавала пут и представљао велики напор да дођем до хале и тренирам. Прве стонотениске кораке, и ако га никада раније нисам играо, брзо сам савладао. Видео сам да људи у колицима могу да се баве спортом. Од њих сам сазнао и доста информација и на животном нивоу, не само о спорту. Након завршеног тренинга у Чачку, седао сам у кола, враћао се на Златибор и одлазио право на тренинг пливања у Чиготу. Тај период од годину дана, моји тренинзи и тренинзи са децом, био је јако напоран. Али ни једног тренутка ми није било тешко и нисам желео да одустанем. Увек сам давао максимум, био пун оптимизма и за једно и за друго. 2009. када већ почињем да се такмичим на нивоу Србије у стоном тенису и да озбиљније тренирам морао сам да донесем одлуку која ми је тешко пала. Прекинуо сам тренинге пливања са децом јер сам знао да не могу више да им се посветим скроз, а нисам желео да радим половично, јер шта год да сам радио, радио сам 100 посто како пре тако и после повреде. 2010. године својим радом и трудом сам се изборио за позив селектора репрезентације Златка Кеслера. Та година је била веома успешна што се тиче спорта , долазим до прве медаље на првенству Србије, а исте године одлазим и на Светски куп у Румунију, Клуж и освајам прву међународну медаљу, бронзу. Већ наредне године учествујем на Светским куповима у Словенији, Словачкој, Чешкој, Пољској, Италији, где освајам бројне медаље. У Словенији сам освојио први пут сребрну медаљу, у финалу сам изгубио од француза Фабијана. У Чешкој сам поново освојио бронзу, а у 1/2 финалу кобан по мене био је домаћи такмичар. У Италији сам по први пут освојио златну медаљу победивши у финалу Корејанца Кима. Тај меч је био јако напоран, како физички тако и психички и мислим да је то један од мечева на којима сам јако напредовао. У финалу, борба на пет сетова, рука се укочи, сто ми је био као кутија шибица али сам снагом воље и великом жељом успео да победим 3-2. Поготову што сам победио боље рангираног такмичара од себе и самим тим што су кореанци неприкосновени у овом спорту овај успех ми је још дражи. Овај тријумф ми је донео доста тога доброг, први пут сам у животу дошао до 18. места на стонотениској АТП листи. Након разговора са селектором селим се у Нови Сад да бих се што боље спремио за Европско првенство у Италији крајем те године. Тамо су били најбољи услови за тренирање и база репрезентације. Три тренинга дневно, од тога два пута у сали и једном теретана. Веома напорни тренинзи, дешавало ми се да од умора не могу да гурам колица до стана. ( о такмичењу у Италији читајте у делу НАЈВЕЋИ УСПЕХ). После ЕП враћам се на Златибор и сазнајем да сам ја први донео европску медаљу у општину Чајетина што ме чини још поноснијим и срећнијим, и даје ми нови ветар у леђа за наставак. Ангажујем тренера Зорана Пашића где доста радимо на техничком и психичком плану. Тренинзи у хали на Златибору, у Ужицу у ОШ Андрија Ђуровић и три пута седмично у хали у Пожези, како бих играо са што више различитих играча и имао што разноврсније тренинге. Велику препреку ми је представљала неприступачност објеката. У Ужицу сам морао да идем на други спрат, а у Пожези сам прелазио преко 100 степеника до сале. У жељи да што више напредујем одлазио сам на велики број кампова, како у земљи (Нови Сад, Зрењанин, Ниш, Лесковац), тако и у иностранству (Словенија, Италија, Словачка, Чешка). Тај начин рада у многоме је допринео освајању Светског купа у Италији 2015. Ново Европско првенство у Данској доноси ми четврто место у екипном пласману, а у синглу сам стао у 1/8 финала. Због финансијске немогућности те године сам ишао на мали број такмичења Светског купа па сам за противнике имао најбоље такмичаре из овог спорта. Након тог првенства схватам да ако хоћу да напредујем више од 18. места на листи морам да се преселим у Нови Сад. Долазим у ситуацију где немам адекватних услова (недостатак тренера, спаринг партнера, финансија), већ годину дана стагнирам. Одлучујем се да пређем на атлетику, јер место у којем живим ми пружа одличне услове за тај спорт.

НАЈВЕЋИ УСПЕХ

Европско првенство у Италији је догађај који ми је остао у најлепшем сећању. Цела манифестација, моје највеће такмичење, најбољи играчи са нашег континента, где ја представљам општину Чајетина, Србију… Осећао сам се поносно на све што сам до тада урадио. И ако су Светски купови велика такмичења, ипак Европско првенство је нешто посебно.Тај осећај на отварању, и аплауз 10000 људи је избрисао сав умор од дуге вожње и напорних тренинга. Сваки меч је прича за себе. Тешка група, две победе и пораз су ме одвели у 1/8 финала. А тамо пораз од Словака Јана Рабоша који је у том тренутку био други на АТП листи. Након појединачног наступа следи екипни део где сам био у екипи са Гораном Прелићем и Владаном Петковићем. Прошли смо са две победе у 1/8 финала где добијамо домаћине са 3-1. Иако резултат то не говори меч је био јако неизвестан и психички напоран јер је цела хала била против нас. Ова победа нас је одвела у 1/4 финале и борбу против Пољака са којима смо увек играли егал мечеве. Победили смо са 3-1 и пласирали се у 1/2 финале турнира. Велика важност тог меча је то што смо победом обезбедили медаљу. После меча нисам могао да верујем да сам на свом првом великом такмичењу освојио медаљу. У полуфиналу смо изгубили од Француске, који су били параолимпијски победници, са 3-0. Проблем у том мечу је био што смо били физички и емотивно испражњени. Дан након великог резултата нисам био свестан успеха, све док није уследила додела медаља. Након прозивања мог имена и имена Србије, доласком на, за мене победничко постоље, стављањем бронзе око врата које за мене сија као злато мислим да није било срећније особе од мене. Сав дотадашњи труд се исплатио, напорни тренинзи, финансијски издаци, одрицања, падају у воду, и тај осмех и понос не може ништа да замени.

АТЛЕТИКА

Јако брзо сам се прилагодио и ако су стони тенис и атлетика два различита спорта. Поред тренинга технике, био сам принуђен да доста времена проводим у теретани. 2016. године у договору са селектором Јованом Ђукићем одлазим на класификацију и Светски куп у Нотвилду (Швајцарска) где освајам бронзу, која је уједно и моја прва медаља у атлетици. То ме је додатно охрабрило и дало елана да још јаче и више тренирам како би што пре напредовао у овој дисциплини. Након тога одлазим на бројне припреме и стичем добру форму за Државно првенство 2017. где освајам бронзу у Београду. Након овога следи Светски куп у Загребу (Хрватска) где сам и поред великих здравствених проблема освојио бронзу и испунио норму за СП исте године у Лондону. На жалост нисам успео да се опоравим, стање ми се погоршало месец дана пред Лондон. Био сам анемичан, свакодневно сам посећивао болницу, покушао сам све што је било у мојој моћи да оздравим, али пред сам пут заједно са селектором, донео сам одлуку да пропустим СП. Јако ми је криво што сам то изборио својим радом, а вишом силом нисам био у могућности да путујем. То ме је још више натерало да после опоравка још јаче тренирам и подижем форму. Сваки тренинг, такмичење је борба са самим собом, жеља да буде боље него што је то било јуче. Сваки тренинг је нови изазов. У марту 2018. године на првенству Србије у Београду освајам бронзану медаљу где остварујем и свој лични рекорд 26.51 метар.

ПЛАНОВИ ЗА БУДУЋНОСТ

Увек себи постављам највеће циљеве и стремим ка истим. Сан сваког спортисте су Олимпијске игре, а у мом случају Параолимпијске игре, тако да је то и мој сан. Сигуран сам да ћу то остварити, па макар и скоком у даљ (смех). До тог циља има доста рада, проливеног зноја, одрицања, спортске среће и надам се без повреда. Параолимпијске игре одржавају се у Токију 2020. године и надам се да ћу бити учесник тог спектакла. До одласка у Токио морам да пређем још пар степеника. Прва „препрека“ је Светски куп у Сплиту (мај), а након тога по први пут у Србији, Србија опен (Крагујевац). Надам се да ће све проћи како треба, да ћу изборити норму за ЕП које се одржава у Берлину (август). Већ наредних дана одлазим на припреме у Црну Гору зато што ми време не дозвољава да озбиљније тренирам на Златибору.

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ

2014. године оженио сам Даниелу, која је поред моје породице мој највећи ослонац у животу. Сам мој начин тренирања и организација свега је доста захтевна, али је она та која све те напоре чини доста лакшим. Постоје тренутци када сам ја јако нервозан, када се осећам јако лоше, уморно, али један њен осмех све у тренутку решава. Хвала јој на томе. Даниела је осим мој животни сапутник, уједно и спортски, не само као подршка, већ као и мој лични тренер. Она је лиценцирани тренер атлетике и имамо успешну спортску сарадњу. У шали често на тренингу истиче да морам да је слушам јер ми она тада није супруга већ тренер.

ХОБИ

Поред свих тренинга, обавеза успева да се доста посветим и друштвеном животу. У договору са мојим великим пријатељем Владом Шевкушићем дошли смо на идеју , пошто он зна колико ми то значи, да ме спусти на леђима са врха Торника. Тај осећај и тај дан ме је поново вратио у детињство и моја такмичења и јако сам му захвалан на томе. Пошто је скијање моја велика и прва спортска љубав успео сам да набавим колица за скијање (моно-ски) које сам купио од Словачке параолимпијске репрезентације. Иако сам знао да људи са мојом повредом (квадриплегија) не могу да скијају са оваквим скијама, ја сам својом упорношћу и жељом успео да се поново сам спустим низ Торник. Поред овога дошао сам на још једну луду идеју, да скачем падобраном па сам и ту препреку прескочио. Скочио сам са 3000 метара тандем скоком у Београду. Осећај је био фантастичан.

СТАЊЕ У ЧАЈЕТИНСКОМ СПОРТУ

Сваке године стање је све боље и боље, нарочито последљих годину дана где и резултати говоре о томе. Одбојкашице, кошаркаши, фудбалери су изборили пласман у више рангове. Бројни су успеси и индивидуалних спортова, а посебно ми је драго што се у последње време улаже у децу и у школски спорт, што сматрам да је јако битно. Сигуран сам да ће тим размишљањем и улагањем у децу, наша општина бити богатија за нове асове и да крену стопама већ познатих наших људи у свету спорта, Рајевац, Ђорић, Његуш, Милован Раковић, Планић, Брашанац… Ја лично велику захвалност дугујем општини Чајетини која ми доста помаже, као и Спортском савезу Чајетине од којих сам 2017. године добио награду за сав свој труд и медаље које сам освојио.

ПОРУКА МЛАДИМА

Мени је спорт у животу много дао, оформио сам се као личност, створио спортске навике, пропутовао много, стекао велики број пријатеља у целом свету што сматрам највећим богаством. Спорт ми је у великој мери помогао да пребродим повреду, да из свега изађем као већи победник. Надам се да ће деца, млади спортисти , вођени мојим примером и мојим успесима почети да тренирају и да се баве спортом, јер тако ће постати бољи људи, стећи ће велики број пријатеља, пропутоваће, спорт ће их учинити здравијим. Мој највећи успех из свега овога би био ако би деца вођена мојим примером почела да тренирају, да их склонимо од компијутера и са улице.

Биографија

Александар Радишић рођен је 1.3.1984. године у Ужицу. Основну школу завршио је на родном Златибору. Средњу Туристичку школу завршио је у Чајетини. Диплому факултета стекао је на Факултету за спорт и туризам у Новом Саду. Бавио се скијањем, фудбалом, стоним тенисом и атлетиком која му је и сада највећа спортска окупација. Тренутно тренира у клубу који је сам основао, Атлетско удружење особа са инвалидитетом. У сваком од ових спортова Александар је имао велике успехе. Од 2011. године ради у Туристичкој организацији Златибор. Оженио је Даниелу 2014. са којом и данас живи на Златибору.